Nema tih istina koje čovek na kraju nije dokučio, ni tih loših vremena koje nije prebrodio.
Neko teško vreme naišlo. Vreme kad se zapitaš šta treba da promeniš da bi bio
srećan.
Kad si u stalnom vrtlogu obaveza
i životnih pitanja, bukvalnog preživljavanja, samo radiš, radiš..i radiš i ne pronalaziš ni jedan dragocen momenat da
razmišljaš o svojoj iskonskoj potrebi...O svojoj potrebi za srećom.
Nakon što prođe sva gungula, sav
taj haos i izađeš iz silnih bitaka sa pobedama i/ili porazima, pregledaš svoje
zadobijene rane. Neke su duboke jedva zarastaju, neke su plitke, male...Ugledaš
i puno davno stečenih ožiljaka. Zagledaš ih, prisećaš se priča koje svaki od
njih nosi.
Nad jednimožiljkom ( pričom) otplačeš
u duši prazan. Nad drugim otplačeš i oprostiš. Nad trećim se zapitaš što si
uopšte ulazio u tu bitku i zadobio ranu i kasnije ožiljak kad sa ove vremenske
ditance shvatiš da nije bilo ni vredno.
Puno pitanja i po neki odgovor. Pitanja
nekad naviru sama od sebe i bez pregledavanja ožiljaka i rana. Pitanja koja
donosi kiša, magla, hladna noć bez zvezda ,daleko od svoje zemlje od svojih
najvoljenijih.
Počinjem da razumem osećaj
dijaspore u pravom smislu te reči, ali tek počinjem. Ono što planiram jeste da
postavim sebe u toj imenici koja nosi situaciju (kao što sam to radila i puno
puta do sada) a verujem i mnogi od vas. Ja to naprimer radim jednostavnim
rečima opisano na sledeći način. Postavim sebe na čvrsto tlo mog postojanja.
Moj mali svet satkan od prirode, lepih misli, životnih udaha i afirmacija.
Protkano pozitivnom energijom laganom kao dašak vetra koji miluje moju dušu kad
šetam prirodom. Neverovatno je da je priroda svuda ista i ono što ona u suštini
jeste, priroda.
Zašto onda da onda i ovde, daleko
od kuće ja ne budem kao priroda? Opet pitanje. Ćutim i osluškujem odgovor. Ti
jesi priroda, zasejala si seme družeći se sa njom danima.
Zašto se onda osećam usamljeno i
kao da nisam to ja, kao da nisam svoja na svom?.. Čekaš da isklija seme koje si
posadila i to je proces. Budi strpljiva. I ti si svuda ista, bez obzira na
zemlju, ja sam jednostavno ja. Još uvek sam u tom procesu i osećaj je prelep,
nekad težak, nekad bolan, a nekad vrlo jednostavan baš kao i život.
Jednostavno, udah i izdah.
Da. Moja lekcija zvana strpljenje
još uvek traje. Toliko puta sam tu lekciju ponavljala u životu i uvek sam
uspela nekim čudom da prepišem rešenje i da zaobiđem baš toliko dugo čekanje do
rezultata. I opet je ponavljam, ali sad sama sa sobom. Nemam od koga da
prepišem. Puno sam vežbala to strpljenje u životu, ali sad baš ono...samo
strpljenje i ništa pre i ništa posle....Neverovatno. Dođe dan kad neku lekciju
moraš da položiš bez izbegavanja. Simpatičan ovaj život. Baš simpatičan. Misliš
da si neki nivo prošao i otišao dalje, a on te neprimetno zaokrene, pošalje ti
ponovo lekciju i kao najbrižnija majka kaže sedi i nauči, savladaj...nema
bežanja.
Zašto život poredim sa majkom?
Zato jer znam da brine o meni, nežno i suptilno. I znam da mi uvek misli dobro.
Ako me život sad primorava da savladam tu lekciju to znači da je sad došlo
vreme za tu lekciju i nema izbegavanja jer će mi ta veština u danima koji
nadolaze trebati za preživljavanje.
I to je tako. Nema filozofije.
Vrlo jednostavno.
Naravno sve je to moj doživljaj
onoga što mi se dešava i ta objašnjenja i razumevanja koja imam za sebe i u
sebi donose mi smiraj. To sam ja. Svoja na svome. Potpuno smirena tek kad
shvatim dešavanja.
Činjenica je da se to moje
razumevanje razlikovalo u zavisnosti od perioda u kom sam postavljala sebe da
budem svoja. Da li je to bilo u dvadesetprvoj, dvadesetsedmoj,
tridesetčetvrtoj,četrdesetoj ili sad u četrdesetčetvrtoj. I da, svaki put je drugačije,
ali uvek prihvatljivo i samo meni u nekim trenutcima razumljivo.
Složiš svoju slagalicu, svaki deo
na svoje mesto. I sve će biti dobro.
Ako želite ili imate neke nedoumice na Vašem životnom putu, ili ako Vam se dešava baš isto što i meni slobodno me kontaktirajte na e-mail anica.kabasi@gmail.com
