Drage moje duše,evo me sa vama u želji da podelim moj osećaj  ispunjenosti i sreće na mom putu promene. U isto vreme to je moj proces u kom  isplivavaju inserti prošlosti dotaknuti nekim trenucima sadašnjosti...

Mnogi su primetili moju ogromnu promenu u toku prošle godine mog života i pitali me šta se to dešava sa mnom, i kako nisam više ista...

p.s. neki koji i dalje žive u tmurnim  i  teškim doživljajima svog bića i okruženja u  kom rade možda pomisle da sam narodski rečeno prsla...

Ali nisam, samo sam  već  dugo vremena  srećna, a pri tom i to delim sa drugima i to je ponekad dovoljno da kad se izdvojiš iz mase, začudi istu...

U ovim tekstovima delim sa vama moja  iskustva kroz koja prolazim radeći na sebi...Učim da  menjajući sebe, bolje rečeno promenom moje percepcije sadašnjosti ulepšam sebi život i  privučem lepe situacije, nasmejane ljude, i jednom rečju obilje svega...

Moj osnov za to je moj  unutrašnji osećaj  da mi to i pripada, kao što to pripada  svakome od vas jer svi ste vi jedinstvena  bića koja su sa  razlogom baš  ovde  i baš u ovom vašem  sadašnjem trenutku.

 

Rećiću vam kako ja izgovaram svoje afirmacije i navešću nekoliko njih. Najčešće ih izgovaram u toku meditacije ili neposredno pre nego što zaspim. Ipak, najdraže mi je da ujutru pred ogledalom sebi  kažem lepe rečenice, poput Baš si se prolepšala...Svaki dan si sve mršavija...Baš izgledaš sveže i  odmorno...i  napunim svoje biće na taj način pozitivnom energijom.

U tim trenucima moje afirmacije su moja  istina,  jer  ja to  stvarno vidim i osećam...

Moć afirmativnih rečenica može da nam pomogne da promenimo svoj život na bolje. Time što naglašavamo ono što bismo želeli da bude, mentalno i emocionalno vidimo da je to već istina, bez obzira na trenutnu situaciju, a time i privlačimo to stanje u svoj život.

Postoji više načina kako možemo da primenjujemo afirmativne rečenice:
Ponekad u moru  prelepih afirmacija koje imam  odštampane  u raznim  bojama  u svom  domu,   kao i na poslu, izvučem afirmaciju za taj  dan i znam da je to nešto  što mi podsvesno biće poručuje da trebam u tom danu da  ponavljam...i  onda  mi taj simpatični natpis  stoji pred očima, i  povremeno kad odmaram oči od  monitora pročitam što mi uvek izvuče  osmeh  na lice. 

Još jedna afirmacija koju obožavam jeste u liftu zgrade u kojoj radim, otpevam sebi u ogledalu koje se nalazi u liftu Ja sam finansijski  magnet...uz naravno mešanje zamišljenom varljačom kao kad kuvate ručak...i  sa osmehom...i to me ludo zabavlja,  a verovatno i  sve one koji posmatraju kamere u liftu...ali to je život, a život je lep...:)

Moj današnji dan  je bio divan sa dušama koje su divne iako je magla bila napolju...

A moj sutrašnji dan?

  Biće fantastičan, jer sam zdrava i srećna....i očekuje me obilje lepih situacija i bića...

laku noć duše...sa lepim mislimau  lepe  snove....i  naravno osmeh :)

Drage duše evo me opet  u vašem zagrljaju  i ove večeri. Podeliću kao  i uvek sa vama svoja razmišljanja, svoja osećanja i svoju istinu kao i uvek na ovim stranicama. Sa dubinom  duše  i iskrenošću bez granica...Sa bezuslovnom ljubavlju i prema  vama  koji razumete ono  što  radim,  kao  i  prema vama koji  ne razumete...Verujem u dubini duše da svako kome padne pogled na ove moje redove i pročita deo ili ceo tekst bude doveden svojom energijom i svuda pa tako  i ovde dođe....I nikad to nije slučajno...Neko dobije svoj odgovor, neko neki znak,  neko  ništa  samo prazne reči...
Takođe verujem da se ljudi  dele samo na svesne  i nesvesne što  je pomak za mene na  koji  sam vrlo ponosna i zbog kog imam onu tihu sreću u sebi,  jer sam ranije jako verovala da se ljudi dele  na  dobre i loše...
Vraćajući se danas kući sa posla (uvek  prolazim  kroz podhodnik  na velikoj raskrsnici kod Ušća) srela  sam  dečaka  koji  drži kartonsku kutiju i prosi, prošla sam pored njega i sinulo mi u momentu  da u kesici imam ručak koji nisam pojela jer smo na poslu imali  isto tako "slučajno" divan ručak koji sam podelila sa dragim kolegama jer  je ostalo od svečanog ručka. Vratila sam se i pogledala ga uz rečenicu Sigurno si gladan? ...Nemo  me  je gledao i potvrdno  klimnuo glavom...Izvadila sam svoj ručak koji je za današnji dan bila tortilja sa piletinom uvijena u aluminijsku foliju, i divna vesela salveta. Uzeo je i dalje ne progovarajući ni reč i toplo mi  sa krajičkom setnog osmeha u  oku rekao hvala....a  ja  sam mu uzvratila uz osmeh  sa ...Hvala tebi...klimnula glavom  i nastavila svojim putem uz moju redovnu praksu zadnjih dana da mi stopala ljube Zemlju....

Osećaj davanja, kada  imaš i kada možeš je predivan, jer lako je dati kad imaš...Znam jako dobro lepotu tog osećaja jer sam imala sreću da na mom životnom putu moja duša odabere lekciju učenja primanja....Bilo je to u Bosni za vreme rata u nekom periodu od nedelju dana. Bukvalno  sam bila na ulici sa mojojm ćerkicom jer sam  morala da izađem  iz stana  u kom  smo do tad živele...Noć bi  provele kod moje drugarice ali pošto joj gazda kao studentu nije  dozvoljavao  da dovodi nekog u sobu na spavanje, moja ćerkica (koja je tad imala dve godine)  i  ja krišom  bi izlazile u zoru dok se gazda ne probudi...i onda bi tako šetale kroz to sumorno, hladno jesenje jutro...Sele u praku...i jele  našu jednu kiflu za taj dan...jer toliko  sam  imala...
U jednom  od  tih par  dana, nije bilo ni  kifle...I kao svaka majka  što bi za svoje dete, tako sam i ja prvi put  u  životu, teška srca i slomljenog duha...pružila ruku.  Jedna  žena koja je prolazila,  isto tako u  tom ratnom vremenu obična,  prosečna  i  umorna...izvadila je hleb iz svoje kese i otkinula okrajak i dala mi....uz tugu u glasu i setu u oku i rekla... Imam kući troje dece, dala bih ti pola....ali ne  mogu...Tog trena,  taj osećaj ...drage moje duše...Osećaj koji se rodi između  duše koja  daje i duše koja prima,  je  nešto što šalje direktno u nebo toliko divne i čiste emocije, da može da obriše brdo loših ...
I sad ovog trena  mogu da se setim lika te žene, i mog osećaja zahvanosti i tople iskrene sreće  u mom  biću....i svih reči zahvalnosti u mojim  mislima, upućenih  Bogu za tu ženu....
Zato uvek znajte, ako neko pruži ruku i ako  u to trenu  imaš nešto daj mu...Verujte mi...Niko ne  pruža ruku ako ga muka  ne natera da uči na taj način neku svoju životnu lekciju. I nije  na nama da procenjujemo da li taj neko ima muku, ili  ne...to je već  njegova životna priča, a mi živimo  svoju...I zato uvek sa lakoćom dajem i osmeh, i zagrljaj,  i hranu,  i koji  dinar...a davaću i sve više  i više  jer  osećam  da mi pripada da uzimam  i dajem....Uvek sa  lakoćom dajte sve  što  osetite da  treba jer sve se to  negde zapisuje u energiji...i biće dato i vama, u  osmehu, sreći, zdravlju,  lepoti...svemu što poželite...jer život  je  neprekidno  kruženje...
Hvala i  večeras i tom dečaku i toj ženi, jer su potakli da iz moje duše izađu i ovi redovi,  iz sigurna  sam  nekog pravog  i dobrog  razloga...jer kao što rekoh ništa u životu nije  slučajno....I ja ne bih danas bila sposobna da osećam ovoliku zahvalnost koja me čini beskrajno srećnom u ovom  trenutku....

Hvala i vama  što  delite zajedno sa  mnom...
Hvala mom parku...što  bio mi  je dom...

H V A L A...

p.s.  poljubite svoj topli  jastuk gde god  da  ste jer  tu je vaš  dom...i recite hvala...ja to  često radim...a vi ne treba da ikada doživite moju ili sličnu priču da bi ga ljubili...ljubite ga sada jer ste svesni ove istine....