Draga  moja bića, gledajući  seriju Kako vreme prolazi koja se daje  na Prvoj televiziji, svaki kadar  mučenja  jednog od  likova, koje se i nakon njegovog oslobađenja nastavlja kroz mučenje sebe samog u svojim  mislima izazvao je  u meni osećaj  besa i vraćanje starih osećanja  krivice da nisi dovoljno dobar  za nešto,vraćanje osećaja bola (ne samo fizičkog  nego i psihičkog).

Svaki mučitelj na svetu ima isti strašan  lik i svakome tko je preživeo nasilje u porodici to je vrlo  poznat lik.  Meni je to lik  mog  oca  i moje  majke. Svako od njih  je želeo na svoj način da ostvari svoje želje (majka  - uspeh...želela  je da budem po  svakom  pitanju najidealnije  dete i kažnjavala je svaki neuspeh vrlo oštro, teško i bolno)...a (otac - je  želeo batinama da ubije, i  na  neki način izbriše sećanje na svoju  slabost, patološku ljubomoru,  u kojoj  je pod  uticajem alkohola bio uvek uveren da sam dete  drugog čoveka)...

Ovo sve što pišem  draga moja bića, pišem  svesno,  bez i  jedne suze bola - na moje veliko olakšanje najzad, bez straha i krivice...Pišem želeći da svima vama koji ste trpeli,  ili trpite još uvek poručim da ima  nade za vas ...Za  vas  koji  patite u mraku svoje sobe ili noseći taj deo mraka  kroz godine  u sebi...
Ima nade, i  u to sam oduvek  verovala i  nadala  se da  ću pronaći  način da pobedim  bol  koji nosim već više  decenija...Iako moj otac nije živ već  skoro dve decenije...i  oprostila sam  mu puno  puta u  mislima...Iako  sam  i majci  oprostila.....I dalje kad god ugledam nasilje,  na televiziji ili uživo...kad ugledam mobiranje  slabijih,  bilo kakvu nepravdu  u meni se probudi  onaj jak osećaj  empatije  koji prerasta  u moj sopstveni bol, i počne kao i svaki put  da mi daje toliku snagu  da  mogu da zrgromim svojom  dušom i energijom negativca...ali ono što u  svim tim situacijama zs moju dušu nikad nije bilo dobro jeste iznova i iznova pravljenje kolevke mojim teškim emocijama  takve vrste. Time sam  im davala  moć da me  bole kao da se sad dešavaju, ovog momenta..
Ono što  mi je pomoglo tokom godina je moj  neprestani rad na sebi i na osveštavanju svega..Uvek sam tražila odgovore,  i neko je  negde pametno napisao...Sve što vam se dešava, već se nekom desilo i to je zapisao...pri tom je  napisao  i svoj  način  kako  se  izborio sa tim...
Stoga i  ja odlučih da napišem...Da  vam  kažem da mi je pomogla svesnost, razumevanje mehanizma osećanja,  njegovog smanjenja i uvećavanja...Moć menjanja sopstvenog kanala televizije koju vi gledate svojim unutrašnjim očima,  jer  niko to ne gleda  i ne doživljava na isti način....to je samo  vaše  ledanje  i  samo vaše  misli...

Poznavanje mehanizma donelo mi upoznavanje sa načinom pretakanja sivog u belo...jer misli su  samo atomi koje  možete obojiti...i pretočiti...kad to budete osvestili...vi ste pobednici, kao i ja ...Otac  i majka iz ove priče...mnoge druge  osobe moberi  u mom životu su  samo ličnosti na kojima sam  zahvalna  jer su  bili moji  učitelji...
Možda vam ovo sve sad izgleda nerealno kao objašnjenje, ali  to je definitivno osećaj koji posedujem, i  kad  usavršite upornim vežbanjem menjanje svojih misli i ugla gledanja...živećete Život..
Živećete lakše,zdravije, rasterećenije  i srećnije...Uživaćete u svom životu umesto životariti u mraku svoje duše i  neprekidnom bolu...Još gore ponavljaćete šeme svojih mučitelja prema svojoj deci  i bićima koje  volite...

Uvek se setim i filma "Život  je lep" u kom je glavni glumac život u logoru svom sinu prikazivao  kao  igru,  da mu  ne bi ostale  teške  traume svega  što se dešavalo....Bukvalno opisuje  ono što svako od nas  može  učiniti da bi sačuvao sebe i svoju  dušu....Nošenjem sreće u sebi umesto bola,  osvešćujući i lečeči svoje  emocije, svi  zajedno lečimo planetu i našu zemlju, ovo  podneblje sa teškom energijom  gde je većina naroda  žrtva teških šema načina življenja naših  roditelja i njihovih roditelja i onih pre  njih...

Naša  najveća  želja  je bila da sklonimo  okove, i živimo  po  svom  i dobijemo slobodu i demokratiju, ali kao  da su se bića našeg naroda zbunila što su teški  osećaji ostali da  ih prate  jer i kad  izađete iz zatvora  misli  idu sa vama...

Došlo  je vreme moj narode da se osveste misli,  i da se međusobno svi više volimo  i poštujemo...da u  svakom vidimo  svetlost i ako je blokiran od straha  i napada vas...verujte ne napada vas...nego samog sebe....i on to mora  osvestiti sam sa sobom, ali kao i uvek možete pomoći samo sebi...pa stoga krenite, kao i ja mali po mali  korak...i Uspeh u obliku mira u duši  i sreće će  doći...
Verujte...Verujte u život i sreću kao što sam i ja uvek...Verujte  i  lečimo svetlošću i toplinom sve oko nas...

Drage duše, evo me sa vama i  večeras, barem nešto da podelim, da ne bude da sve ljubomorno čuvam za knjigu...
Nakon mog ulaska u  svet Louise Hay otkrivale su mi se afirmacije jedna za  drugom...nekoliko njih ponavljam svakodnevno jer su  mi već ušle  pod kožu poslednjih meseci i kao da su oduvek bile nekako baš moje.....
Vremenom sam naučila vežbajući sama sa sobom i deleći tu radost i saznanje sa mojim bližnjima, sa kolegama, poznanicima...da ispravljam sve ono što kažem da moram da u želim da...i nekad lakše,  nekad teže..ali uglavnom uspevalo je...i sve je lakše...
Kao trener filozofije Louise Hay imam saznanje što sam sa svima koji  su želeli da saznaju nešto više o tome kako deluju i  kako se  praktikuju afirmacije, a ono je sledeće..Potrebno je  i lepo je ponavljati i slati pozitivne signale afirmacijama u kuhinju Univerzuma jer nebo prima sve poruke....ali kombinacija izrečenog  sa  energijom verovanja u to  isto je ono što je prava poruka..ona jaka...neprikoslovena....i osetila sam to  vrlo često, ali nikad kao danas...na pregledu doplera krvnih sudova moga mozga...

Ležala sam  na  stolu i lekar je doplerom (neka vrsta UZ)  prislonjenim na moju glavu tražio tačku iznad uha gde se čuje srce...i čula sam moje drago, najdraže srce kako pumpa životnu energiju kroz moju glavu, kroz moje arterije...
Toliko je u tom momentu bio jak osećaj  zahvalnosti za svaki njegov šum jake, zdrave, vesele  pumpe...(oni koji su imali prilike nekad  u životu da čuju na UZ otkucaje srca deteta u utrobi majke znaće osećaj  i  zvuk...setiće se sa osmehom sigurno, kao i  ja  sad) ...
Ponavljala  sam u sebi divno moje srce... drago i najdraže...Hvala ti...Hvala ti za svaki otkucaj...i  pored  svega što sam te udarala u proteklim godinama, stresirala, napatila... ponekad priznajem čak bezrazložno...
Bila sam jedno sa mojim srcem...jedno sa mojim  unutrašnjim  bićem i poslala bezboj Hvala  i volim te srce moje, da su  mi  krenule  i suze radosnice....Neverovatan osećaj .... 
I ovog trena sam srećna zbog tog zvuka koji mi još uvek odzvanja u ušima...vibrira  nežno, ali snažno...

Hvala ti Živote

Hvala ti za ovaj uzdah

Hvala ti za ovaj izdah

Hvala ti Srce

Hvala ti što kucaš

Hvala ti što pulsiraš

Hvala ti što voliš

Hvala ti sestro što  si  još  uvek tu...i tvoj osmeh  i  tvoja energija...i tvoja  misao koju uvek volim da  mi  je blizu....

Hvala vam duše što ste tu...što me zovete, šaljete podršku i lepu nežno energiju koja isecejuje, i na  kojoj  sam iz dubine duše i mog srca zahvalna....
Hvala ti oče..iako nisi medju živima na svemu što sam postala uz tebe na putu kojim si ti izabrao da  ideš  a moja te duša izabrala da nauči lekciju...Hvala ti moja dušo što si naučila puno toga i  što i  dalje učiš...Hvala ti moja dušo što za tebe nikad  nije bilo granice..
Ljubim vas sve...Hvala vam

Drage moje duše….Razmišljam ove večeri o mom životu, o sestrinom životu…o našim životima na ovim prostorima...

Danas je 15.11.20313. dan u kom je smešten trenutak kad sam mogla izgubiti voljeno biće...moju voljenu mlađu sestru ...dan koji je na izmaku jer je oko 10 uveče, ali svaki trenutak u svakom danu je nekome presudan za njegov život i ponekad smo toga svesni a ponekad ne..

Čudno je što imam osećaj da i sad pričam u mislima sa svojom sestrom isto kao i onog momenta kad sam se u današnjem danu onesvestila u čekaonici bolnice ...u momentu kad nisam bila pri svesti nas dve smo malo čavrljale, i bilo nam je lepo i toplo i ušuškano....kao kad smo bile male...Znala sam da je tu uz mene...i da će sve biti u redu iako je fizički bila na petom spratu te bolnice,u koronarnoj jedinici, na aparatima ....kao što je i sad...I ona zna da sam ja uz nju...

Volim je celom svojom dušom jer je poznajem ceo njen život, svaki trenutak od kad je došla na ovaj svet...Zajedno smo prebrodile naše teško detinjstvo, našu tešku mladost u ovoj mnogo teškoj i komplikovanoj zemlji koja je bila naša i kad je bila puno veća i šira...

Godinama unazad sam radila vredno i pošteno sa savešću borca za život, svim svojim bićem, svojim znanjem i profesionalnošću. U svakom svom koraku u poslovnom svetu sam znala da mi je rame uz rame moja sestra..Baš sam ponosna na  nju...Ali svaki put me je do neba zabolelo kad je i pored tolike njene sposobnosti i znanja i ljudskosti bilo samo važno da li ima neku vezu...a ja i pored svog znanja i priznanja na tržištu osiguranja nikad nisam mogla biti ta veza...jer čak i kad si sposoban, i razuman i snalažljiv i analitičan i poštuješ rokove...to baš ništa ne vredi u ovoj našoj zemlji....u ovim našim kompanijama....,osim da dobiješ još više da radiš...

Vrlo je težak osećaj prihvatanja činjenice da u stranim kompanijama vredi pravilo da ne može neko da dobije šansu jer Bože moj sestra radi tu..Vremenom,  a posebno zadnjih mesecimoja sestra i ja došle smo do zaključka (posle silnih konkursa na kojima je prosto bila idealna za posao, ali ih ipak nije dobijala da bi imala bar koliko toliko sigurnu platu da hrani pošteno svoje dvoje dece....) da je jedino moguće da jedna od nas više ne radi u osiguranju...

Taj odlazak jedne od nas je nešto neminovno što se već mesecima provlači kao neizgovorena misao....ali nikad nisam posmislila, a definitivno nije ni niko od vas da to bude odlazak na onaj svet...Uvek je bolje izabrati odlazak u veliki svet...da bi eto bila izbrisana prepreka...da eto nekom sestra ne radi ili je radila u istoj kompaniji....Nisam više uverena da je uopšte ikome kome bi rebalo to BITI važno i BILO važno...

Trebalo je BITI važno da su te dve sestre podjednako ljudi, podjednako dobre u svom poslu i podjednako sve što je jednostavna činjenica biti dobra duša....

Drage moje duše ovaj moj post je pun bola ove večeri.... zatomljenog bola i  krika u sebi ....Krika koji se pridružuje gomili zbog nepravde koja se dešava svuda i u svakom momentu...

Ovo je samo delić knjige koju pišem, i koja će biti satkana i od bola i od tuge i od sreće...i uspona i padvoa svega onog od čega je satkan život (neko bi rekao)....Ali ne ...to nije samo život...to su misli...moje misli koje sam menjala iz trena u tren u ovom danu...i vaše  misli...misli koje je uvek neophpdno zbog nas samih da na kraju budu pozitivne Uvek, na svakom mestu ...u svakom trenu....

Ali da ne bih gutala ova slova u svojoj duši,pa da mi srce strada...reći ću..i napisati..uvek jasno i glasno golu, ogoljenu istinu...

Moja sestra je ne zato što je moja sestra...zaslužila da radi za platu koju zaslužuje, da živi, a ne životari...kao i svi mi...pošto je to neka nezaobilazna prepreka nekome zbog nečega,  ja ću otići kao što sam i otišla iz prošle kompanije da bih joj dala prostor koji zaslužuje...Otići ću i iz ove zemlje samo da ona živi svoj život dostojan nje u ovim čudnim poslovnim krugovima....i sa osmehom, zdrava i punim  plućima...

Ja sam HYL trener sa svetskom  licencom a biću i učitelj i sve ostalo što sam spoznala o sebi....Osećaj mira  i kad uspem  da svojim osmehom i svojom dušom budem tu za vas moje duše kao svetlo na kraju tamnog tunela...jer svetlo postoji....

Hvala svim dušama na podršci, na toplim rečima, na pozitivnim mislima koje osećam ovog trena, a znam da ih i ona oseća....Hvala vam i mnogo vas volim....

Ovih dana naslućujem svesnost za mnoge odgovore  koji su dugo čučali u mojoj duši...

Svesnost duboke istine da čovek je  čovek onda kad je human u svakom pogledu korena reči human..
Znala sam to i ranije, živela sam sa tim,  nagledala se stanja i situacija posledica i humanosti i ne humanosti...kroz svoj  život, kroz rat, kroz tužne slike naše istorije...ali svaki put je uspelo nekako da se zabašuri...da izgleda samo tako..ili možda baš  drugačije...

Ovih dana se sve naziva pravim imenom, i sve se izgovara jasno i glasno...tako su i ne humani ljudi nesvesni svojih izjava jednostavno to što  jesu i što su uvek i bili ne humani ljudi...
Jer dobre duše u koje i sebe svrstavam samo su želeći da u svakom nađu humano i ljudsko, analizirajući njihove šeme i potencijalne razloge ne humanosti tražile drugi ugao gledanja, onaj optimistični u kom  je čaša uvek do pola puna, a ne do pola prazna...ulepšavale i ublažavale ovaj svet i situacije duginim bojama,  toplim osmehom i zracima tople ljudske ljubavi iz njihovog oka...

Uvek kad bi se malo manje osmehivala ljudi koji su se osećali sigurni u blizini mog  osmeha, rekli bi mi Anči molim te nemoj da gubiš osmeh...I ja  sam znala da je to  njihov zov...zov njihovog unutrašnjeg deteta za sigurnošću da sve će biti dobro u našem svetu jer postoje ljudi kao ja...ljudi sa iskrenim osmehom iz duše...

I ponekad me to stalno prisustvo makar  i  kao posmatrača u borbi snaga humanog  i ne humanog umori....i ponekad je moj osmeh setan, i moja ljudska ljubav dovoljna samo za moje unutrušnje dete i moje najdraže...ali to je samo ponekad, možda kao i ovih dana u procesima preispitivanja  našeg trenutka i gde je stigao ovaj svet...ova naša zemlja...

Ali ono  što neumitno znam,  jeste da šta god se dešavalo i do sada, koliko  god bilo isprepleteno  tugom i srećom u  danima bivstvovanja moje duše u ovim dimenzijama...ja sam uvek ono što jesam od mog prvog  trena spoznaje..i samo mogu biti bolja, i  više  humana... i samo više Ja...nikako drugačije...i samo sa osmehom...

Volim vas sve...i humane i ne  humane..jer svako živi svaki svoj tren sa sobom, svestan ili nesvestan...i šaljem ljubav...