Draga moja bića, gledajući seriju Kako vreme prolazi koja se daje na Prvoj televiziji, svaki kadar mučenja jednog od likova, koje se i nakon njegovog oslobađenja nastavlja kroz mučenje sebe samog u svojim mislima izazvao je u meni osećaj besa i vraćanje starih osećanja krivice da nisi dovoljno dobar za nešto,vraćanje osećaja bola (ne samo fizičkog nego i psihičkog).
Svaki mučitelj na svetu ima isti strašan lik i svakome tko je preživeo nasilje u porodici to je vrlo poznat lik. Meni je to lik mog oca i moje majke. Svako od njih je želeo na svoj način da ostvari svoje želje (majka - uspeh...želela je da budem po svakom pitanju najidealnije dete i kažnjavala je svaki neuspeh vrlo oštro, teško i bolno)...a (otac - je želeo batinama da ubije, i na neki način izbriše sećanje na svoju slabost, patološku ljubomoru, u kojoj je pod uticajem alkohola bio uvek uveren da sam dete drugog čoveka)...
Ovo sve što pišem draga moja bića, pišem svesno, bez i jedne suze bola - na moje veliko olakšanje najzad, bez straha i krivice...Pišem želeći da svima vama koji ste trpeli, ili trpite još uvek poručim da ima nade za vas ...Za vas koji patite u mraku svoje sobe ili noseći taj deo mraka kroz godine u sebi...
Ima nade, i u to sam oduvek verovala i nadala se da ću pronaći način da pobedim bol koji nosim već više decenija...Iako moj otac nije živ već skoro dve decenije...i oprostila sam mu puno puta u mislima...Iako sam i majci oprostila.....I dalje kad god ugledam nasilje, na televiziji ili uživo...kad ugledam mobiranje slabijih, bilo kakvu nepravdu u meni se probudi onaj jak osećaj empatije koji prerasta u moj sopstveni bol, i počne kao i svaki put da mi daje toliku snagu da mogu da zrgromim svojom dušom i energijom negativca...ali ono što u svim tim situacijama zs moju dušu nikad nije bilo dobro jeste iznova i iznova pravljenje kolevke mojim teškim emocijama takve vrste. Time sam im davala moć da me bole kao da se sad dešavaju, ovog momenta..
Ono što mi je pomoglo tokom godina je moj neprestani rad na sebi i na osveštavanju svega..Uvek sam tražila odgovore, i neko je negde pametno napisao...Sve što vam se dešava, već se nekom desilo i to je zapisao...pri tom je napisao i svoj način kako se izborio sa tim...
Stoga i ja odlučih da napišem...Da vam kažem da mi je pomogla svesnost, razumevanje mehanizma osećanja, njegovog smanjenja i uvećavanja...Moć menjanja sopstvenog kanala televizije koju vi gledate svojim unutrašnjim očima, jer niko to ne gleda i ne doživljava na isti način....to je samo vaše ledanje i samo vaše misli...
Poznavanje mehanizma donelo mi upoznavanje sa načinom pretakanja sivog u belo...jer misli su samo atomi koje možete obojiti...i pretočiti...kad to budete osvestili...vi ste pobednici, kao i ja ...Otac i majka iz ove priče...mnoge druge osobe moberi u mom životu su samo ličnosti na kojima sam zahvalna jer su bili moji učitelji...
Možda vam ovo sve sad izgleda nerealno kao objašnjenje, ali to je definitivno osećaj koji posedujem, i kad usavršite upornim vežbanjem menjanje svojih misli i ugla gledanja...živećete Život..
Živećete lakše,zdravije, rasterećenije i srećnije...Uživaćete u svom životu umesto životariti u mraku svoje duše i neprekidnom bolu...Još gore ponavljaćete šeme svojih mučitelja prema svojoj deci i bićima koje volite...
Uvek se setim i filma "Život je lep" u kom je glavni glumac život u logoru svom sinu prikazivao kao igru, da mu ne bi ostale teške traume svega što se dešavalo....Bukvalno opisuje ono što svako od nas može učiniti da bi sačuvao sebe i svoju dušu....Nošenjem sreće u sebi umesto bola, osvešćujući i lečeči svoje emocije, svi zajedno lečimo planetu i našu zemlju, ovo podneblje sa teškom energijom gde je većina naroda žrtva teških šema načina življenja naših roditelja i njihovih roditelja i onih pre njih...
Naša najveća želja je bila da sklonimo okove, i živimo po svom i dobijemo slobodu i demokratiju, ali kao da su se bića našeg naroda zbunila što su teški osećaji ostali da ih prate jer i kad izađete iz zatvora misli idu sa vama...
Došlo je vreme moj narode da se osveste misli, i da se međusobno svi više volimo i poštujemo...da u svakom vidimo svetlost i ako je blokiran od straha i napada vas...verujte ne napada vas...nego samog sebe....i on to mora osvestiti sam sa sobom, ali kao i uvek možete pomoći samo sebi...pa stoga krenite, kao i ja mali po mali korak...i Uspeh u obliku mira u duši i sreće će doći...
Verujte...Verujte u život i sreću kao što sam i ja uvek...Verujte i lečimo svetlošću i toplinom sve oko nas...
Svaki mučitelj na svetu ima isti strašan lik i svakome tko je preživeo nasilje u porodici to je vrlo poznat lik. Meni je to lik mog oca i moje majke. Svako od njih je želeo na svoj način da ostvari svoje želje (majka - uspeh...želela je da budem po svakom pitanju najidealnije dete i kažnjavala je svaki neuspeh vrlo oštro, teško i bolno)...a (otac - je želeo batinama da ubije, i na neki način izbriše sećanje na svoju slabost, patološku ljubomoru, u kojoj je pod uticajem alkohola bio uvek uveren da sam dete drugog čoveka)...
Ovo sve što pišem draga moja bića, pišem svesno, bez i jedne suze bola - na moje veliko olakšanje najzad, bez straha i krivice...Pišem želeći da svima vama koji ste trpeli, ili trpite još uvek poručim da ima nade za vas ...Za vas koji patite u mraku svoje sobe ili noseći taj deo mraka kroz godine u sebi...
Ima nade, i u to sam oduvek verovala i nadala se da ću pronaći način da pobedim bol koji nosim već više decenija...Iako moj otac nije živ već skoro dve decenije...i oprostila sam mu puno puta u mislima...Iako sam i majci oprostila.....I dalje kad god ugledam nasilje, na televiziji ili uživo...kad ugledam mobiranje slabijih, bilo kakvu nepravdu u meni se probudi onaj jak osećaj empatije koji prerasta u moj sopstveni bol, i počne kao i svaki put da mi daje toliku snagu da mogu da zrgromim svojom dušom i energijom negativca...ali ono što u svim tim situacijama zs moju dušu nikad nije bilo dobro jeste iznova i iznova pravljenje kolevke mojim teškim emocijama takve vrste. Time sam im davala moć da me bole kao da se sad dešavaju, ovog momenta..
Ono što mi je pomoglo tokom godina je moj neprestani rad na sebi i na osveštavanju svega..Uvek sam tražila odgovore, i neko je negde pametno napisao...Sve što vam se dešava, već se nekom desilo i to je zapisao...pri tom je napisao i svoj način kako se izborio sa tim...
Stoga i ja odlučih da napišem...Da vam kažem da mi je pomogla svesnost, razumevanje mehanizma osećanja, njegovog smanjenja i uvećavanja...Moć menjanja sopstvenog kanala televizije koju vi gledate svojim unutrašnjim očima, jer niko to ne gleda i ne doživljava na isti način....to je samo vaše ledanje i samo vaše misli...
Poznavanje mehanizma donelo mi upoznavanje sa načinom pretakanja sivog u belo...jer misli su samo atomi koje možete obojiti...i pretočiti...kad to budete osvestili...vi ste pobednici, kao i ja ...Otac i majka iz ove priče...mnoge druge osobe moberi u mom životu su samo ličnosti na kojima sam zahvalna jer su bili moji učitelji...
Možda vam ovo sve sad izgleda nerealno kao objašnjenje, ali to je definitivno osećaj koji posedujem, i kad usavršite upornim vežbanjem menjanje svojih misli i ugla gledanja...živećete Život..
Živećete lakše,zdravije, rasterećenije i srećnije...Uživaćete u svom životu umesto životariti u mraku svoje duše i neprekidnom bolu...Još gore ponavljaćete šeme svojih mučitelja prema svojoj deci i bićima koje volite...
Uvek se setim i filma "Život je lep" u kom je glavni glumac život u logoru svom sinu prikazivao kao igru, da mu ne bi ostale teške traume svega što se dešavalo....Bukvalno opisuje ono što svako od nas može učiniti da bi sačuvao sebe i svoju dušu....Nošenjem sreće u sebi umesto bola, osvešćujući i lečeči svoje emocije, svi zajedno lečimo planetu i našu zemlju, ovo podneblje sa teškom energijom gde je većina naroda žrtva teških šema načina življenja naših roditelja i njihovih roditelja i onih pre njih...
Naša najveća želja je bila da sklonimo okove, i živimo po svom i dobijemo slobodu i demokratiju, ali kao da su se bića našeg naroda zbunila što su teški osećaji ostali da ih prate jer i kad izađete iz zatvora misli idu sa vama...
Došlo je vreme moj narode da se osveste misli, i da se međusobno svi više volimo i poštujemo...da u svakom vidimo svetlost i ako je blokiran od straha i napada vas...verujte ne napada vas...nego samog sebe....i on to mora osvestiti sam sa sobom, ali kao i uvek možete pomoći samo sebi...pa stoga krenite, kao i ja mali po mali korak...i Uspeh u obliku mira u duši i sreće će doći...
Verujte...Verujte u život i sreću kao što sam i ja uvek...Verujte i lečimo svetlošću i toplinom sve oko nas...
