Drage duše evo me opet u vašem zagrljaju i ove večeri. Podeliću kao i uvek sa vama svoja razmišljanja, svoja osećanja i svoju istinu kao i uvek na ovim stranicama. Sa dubinom duše i iskrenošću bez granica...Sa bezuslovnom ljubavlju i prema vama koji razumete ono što radim, kao i prema vama koji ne razumete...Verujem u dubini duše da svako kome padne pogled na ove moje redove i pročita deo ili ceo tekst bude doveden svojom energijom i svuda pa tako i ovde dođe....I nikad to nije slučajno...Neko dobije svoj odgovor, neko neki znak, neko ništa samo prazne reči...
Takođe verujem da se ljudi dele samo na svesne i nesvesne što je pomak za mene na koji sam vrlo ponosna i zbog kog imam onu tihu sreću u sebi, jer sam ranije jako verovala da se ljudi dele na dobre i loše...
Vraćajući se danas kući sa posla (uvek prolazim kroz podhodnik na velikoj raskrsnici kod Ušća) srela sam dečaka koji drži kartonsku kutiju i prosi, prošla sam pored njega i sinulo mi u momentu da u kesici imam ručak koji nisam pojela jer smo na poslu imali isto tako "slučajno" divan ručak koji sam podelila sa dragim kolegama jer je ostalo od svečanog ručka. Vratila sam se i pogledala ga uz rečenicu Sigurno si gladan? ...Nemo me je gledao i potvrdno klimnuo glavom...Izvadila sam svoj ručak koji je za današnji dan bila tortilja sa piletinom uvijena u aluminijsku foliju, i divna vesela salveta. Uzeo je i dalje ne progovarajući ni reč i toplo mi sa krajičkom setnog osmeha u oku rekao hvala....a ja sam mu uzvratila uz osmeh sa ...Hvala tebi...klimnula glavom i nastavila svojim putem uz moju redovnu praksu zadnjih dana da mi stopala ljube Zemlju....
Osećaj davanja, kada imaš i kada možeš je predivan, jer lako je dati kad imaš...Znam jako dobro lepotu tog osećaja jer sam imala sreću da na mom životnom putu moja duša odabere lekciju učenja primanja....Bilo je to u Bosni za vreme rata u nekom periodu od nedelju dana. Bukvalno sam bila na ulici sa mojojm ćerkicom jer sam morala da izađem iz stana u kom smo do tad živele...Noć bi provele kod moje drugarice ali pošto joj gazda kao studentu nije dozvoljavao da dovodi nekog u sobu na spavanje, moja ćerkica (koja je tad imala dve godine) i ja krišom bi izlazile u zoru dok se gazda ne probudi...i onda bi tako šetale kroz to sumorno, hladno jesenje jutro...Sele u praku...i jele našu jednu kiflu za taj dan...jer toliko sam imala...
U jednom od tih par dana, nije bilo ni kifle...I kao svaka majka što bi za svoje dete, tako sam i ja prvi put u životu, teška srca i slomljenog duha...pružila ruku. Jedna žena koja je prolazila, isto tako u tom ratnom vremenu obična, prosečna i umorna...izvadila je hleb iz svoje kese i otkinula okrajak i dala mi....uz tugu u glasu i setu u oku i rekla... Imam kući troje dece, dala bih ti pola....ali ne mogu...Tog trena, taj osećaj ...drage moje duše...Osećaj koji se rodi između duše koja daje i duše koja prima, je nešto što šalje direktno u nebo toliko divne i čiste emocije, da može da obriše brdo loših ...
I sad ovog trena mogu da se setim lika te žene, i mog osećaja zahvanosti i tople iskrene sreće u mom biću....i svih reči zahvalnosti u mojim mislima, upućenih Bogu za tu ženu....
Zato uvek znajte, ako neko pruži ruku i ako u to trenu imaš nešto daj mu...Verujte mi...Niko ne pruža ruku ako ga muka ne natera da uči na taj način neku svoju životnu lekciju. I nije na nama da procenjujemo da li taj neko ima muku, ili ne...to je već njegova životna priča, a mi živimo svoju...I zato uvek sa lakoćom dajem i osmeh, i zagrljaj, i hranu, i koji dinar...a davaću i sve više i više jer osećam da mi pripada da uzimam i dajem....Uvek sa lakoćom dajte sve što osetite da treba jer sve se to negde zapisuje u energiji...i biće dato i vama, u osmehu, sreći, zdravlju, lepoti...svemu što poželite...jer život je neprekidno kruženje...
Hvala i večeras i tom dečaku i toj ženi, jer su potakli da iz moje duše izađu i ovi redovi, iz sigurna sam nekog pravog i dobrog razloga...jer kao što rekoh ništa u životu nije slučajno....I ja ne bih danas bila sposobna da osećam ovoliku zahvalnost koja me čini beskrajno srećnom u ovom trenutku....
Hvala i vama što delite zajedno sa mnom...
Hvala mom parku...što bio mi je dom...
Takođe verujem da se ljudi dele samo na svesne i nesvesne što je pomak za mene na koji sam vrlo ponosna i zbog kog imam onu tihu sreću u sebi, jer sam ranije jako verovala da se ljudi dele na dobre i loše...
Vraćajući se danas kući sa posla (uvek prolazim kroz podhodnik na velikoj raskrsnici kod Ušća) srela sam dečaka koji drži kartonsku kutiju i prosi, prošla sam pored njega i sinulo mi u momentu da u kesici imam ručak koji nisam pojela jer smo na poslu imali isto tako "slučajno" divan ručak koji sam podelila sa dragim kolegama jer je ostalo od svečanog ručka. Vratila sam se i pogledala ga uz rečenicu Sigurno si gladan? ...Nemo me je gledao i potvrdno klimnuo glavom...Izvadila sam svoj ručak koji je za današnji dan bila tortilja sa piletinom uvijena u aluminijsku foliju, i divna vesela salveta. Uzeo je i dalje ne progovarajući ni reč i toplo mi sa krajičkom setnog osmeha u oku rekao hvala....a ja sam mu uzvratila uz osmeh sa ...Hvala tebi...klimnula glavom i nastavila svojim putem uz moju redovnu praksu zadnjih dana da mi stopala ljube Zemlju....
Osećaj davanja, kada imaš i kada možeš je predivan, jer lako je dati kad imaš...Znam jako dobro lepotu tog osećaja jer sam imala sreću da na mom životnom putu moja duša odabere lekciju učenja primanja....Bilo je to u Bosni za vreme rata u nekom periodu od nedelju dana. Bukvalno sam bila na ulici sa mojojm ćerkicom jer sam morala da izađem iz stana u kom smo do tad živele...Noć bi provele kod moje drugarice ali pošto joj gazda kao studentu nije dozvoljavao da dovodi nekog u sobu na spavanje, moja ćerkica (koja je tad imala dve godine) i ja krišom bi izlazile u zoru dok se gazda ne probudi...i onda bi tako šetale kroz to sumorno, hladno jesenje jutro...Sele u praku...i jele našu jednu kiflu za taj dan...jer toliko sam imala...
U jednom od tih par dana, nije bilo ni kifle...I kao svaka majka što bi za svoje dete, tako sam i ja prvi put u životu, teška srca i slomljenog duha...pružila ruku. Jedna žena koja je prolazila, isto tako u tom ratnom vremenu obična, prosečna i umorna...izvadila je hleb iz svoje kese i otkinula okrajak i dala mi....uz tugu u glasu i setu u oku i rekla... Imam kući troje dece, dala bih ti pola....ali ne mogu...Tog trena, taj osećaj ...drage moje duše...Osećaj koji se rodi između duše koja daje i duše koja prima, je nešto što šalje direktno u nebo toliko divne i čiste emocije, da može da obriše brdo loših ...
I sad ovog trena mogu da se setim lika te žene, i mog osećaja zahvanosti i tople iskrene sreće u mom biću....i svih reči zahvalnosti u mojim mislima, upućenih Bogu za tu ženu....
Zato uvek znajte, ako neko pruži ruku i ako u to trenu imaš nešto daj mu...Verujte mi...Niko ne pruža ruku ako ga muka ne natera da uči na taj način neku svoju životnu lekciju. I nije na nama da procenjujemo da li taj neko ima muku, ili ne...to je već njegova životna priča, a mi živimo svoju...I zato uvek sa lakoćom dajem i osmeh, i zagrljaj, i hranu, i koji dinar...a davaću i sve više i više jer osećam da mi pripada da uzimam i dajem....Uvek sa lakoćom dajte sve što osetite da treba jer sve se to negde zapisuje u energiji...i biće dato i vama, u osmehu, sreći, zdravlju, lepoti...svemu što poželite...jer život je neprekidno kruženje...
Hvala i večeras i tom dečaku i toj ženi, jer su potakli da iz moje duše izađu i ovi redovi, iz sigurna sam nekog pravog i dobrog razloga...jer kao što rekoh ništa u životu nije slučajno....I ja ne bih danas bila sposobna da osećam ovoliku zahvalnost koja me čini beskrajno srećnom u ovom trenutku....
Hvala i vama što delite zajedno sa mnom...
Hvala mom parku...što bio mi je dom...
H V A L A...
p.s. poljubite svoj topli jastuk gde god da ste jer tu je vaš dom...i recite hvala...ja to često radim...a vi ne treba da ikada doživite moju ili sličnu priču da bi ga ljubili...ljubite ga sada jer ste svesni ove istine....
