Draga moja bića, gde god da ste u ovom trenu poželeh da sa vama podelim moju sadašnjost, kao što sam u ranijim postovima delila sa vama i svoju prošlost i sve što mi je bilo na umu.. U mojoj sadašnjost nakon izvesnog vremenskog perioda dešava se najzad želja za pisanom reči. To me čini srećnom...Ono što je prethodilo bilo je teško, ali izdržljivo.

Moje psihičko biće je trebalo celih sedam meseci odmora da bi povratilo želju za novom rečju, za novim saznanjima, idejama...iako još uvek je to samo milimetarski pomak, moj osećaj je kao da je metarski..Moje fizičko biće tek je u fazi pripreme za odmor jer su prošlih sedam meseci prolazili u bolestima koje su izbijale jedna za drugom po raznim delovima tela...i taman kad jedna prestane počne druga...

Još uvek iscrpljenost i hronični umor i konstanta potreba za disanjem i samo razmišljanjem o disanju...i ništa drugo...

Moja čitanja o temama detoksikacije tela i duše, uz autotretmane Rekija (koji me neizmerno oporavljaju), hrane mi dušu i telo u ovoj mojoj sadašnjosti...Hvala ti životna energijo što pronalaziš put do ove tvoje ćelije koja ti je isto važna kao što je bila pre i kao što će biti ubuduće.Hvala ti živote moj jedini. Hvala ti Iskro moja životna u mojim grudima.

Vrlo interesantna tema moje sadašnjosti je i pitanje koje mi se stalno mota po mislima a ono glasi  "Kako čovek dozvoli sebi da se dovede do ovako krajnje iscrpljenosti?"

Bila sam svesna da ne mogu više, a išla sam dalje...Bila sam svesna da ne želim, ali morala sam i radila sam sve što je bilo potrebno da se završi (po mogućnosti uspešan) dan u Srbiji.

U ovom sadašnjem trenu, ceo današnji dan pratim svoje disanje jer ono sam ja trenutno...moj udah i moj izdah. Ništa pre i ništa posle. To sam mogla i pre, ali sam vrlo često zaboravljala. Nisam stizala svesno da dišem...Zato duše moje drage, dišite svesno...Ako ste u zatvorenim zgradam u kojima nema vazduha, siđite na vazduh i dišite....obnoviće vas...regenerisaće uništeno....Nemojte da se nađete u nekoj svojoj sadašnjosti i pitate se Kad sam prestao da dišem?...Vaše telo je veliki heroj koji može sa samo malim pritužbama da radi puno duže na alarmantno niskim nivoima energije. Ne dozvolite mu to...Dišite svesno i oporavljate ga stalno...Svaki dan, barem malo...Zaslužilo je....Zahvalite mu svako jutro i svako veče što je tu uz vas. Vaše biće i vaš dah...

I ja sam tu uz vas...ljubim vas i grlim duše moje drage...