“Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje  volje,  bačen  u okean postojanja.

 Morati plivati, postojati.  Ukratko:  biti čovek“ Ivo Andrić

Misli mi odlutaše ove večeri  u moje detinjstvo. Kao dete sam bila otvorena knjiga u kojoj je svako ko je prošao kroz njega  svesno ili nesvesno  ostavio trag...dodirom,  glasom, pogledom, osećajem...
Moje sećanje na detinjstvo tokom  prošlih godina sa  vremenske distance  koja  daje bezbednost, jeste sećanje obavijeno težinom zbog odrastanja kao dete zahtevne generacije srednje klase...I...po starim šablonima po kojima su i moji roditelji odrastali sve se moralo zaraditi..i  osećaj,   i zagrljaj,  i  ljubav...
Morala sam jednostavno uvek biti dobra  (ako ne i najbolja...) po  merilima  odraslih...a merila su bila vrlo zahtevna...Kazne za neispunjenje su bile  bolne i vrlo surove...Međutim ono što sam uspela u šetnji svog sopstvenog bića divnim putevima kojim me  moja duša  vodi jeste činjenica da sam uspela da oprostim kako svima tako i sebi  jer svi su radili najbolje  kako  su umeli i znali u datom trenutku...
Najlepši osećaj koji je prisutan  već  dugo vremena pa  i sad, ove večeri, i svakog trenutka jeste razdragani  lik male slatke devojčice sa uvojcima, koja  živi u meni  i raduje  se životu... Preslatka devojčica, koja je prošla svu golgotu i zadržala  osmeh  na licu u okeanu postojanja...
Mnogo je volim, i hvala joj što me  nije napustila ni u najtežim trenucima kad nisam bila  svesna  sebe...ophrvana težinom misli u nekim delovima mog života... 

"Ako ćutiš - ćuti iz ljubavi.
Ako govoriš - govori iz ljubavi.
Ako opominješ - opominji iz ljubavi.
Ako opraštaš - oprosti iz ljubavi.
Unutrašnji koren neka bude ljubav,
Iz ovog korena može da izraste samo dobro.”

Sv. Augustin