Večeras me uhvatila neka čudna tuga...lagana seta bolje reći....Tokom života hvatala sam se sa njom puno  puta  u koštac, i nekad je pobeđivala ona, a  nekad  ja...

uglavnom je bilo nerešeno...

I pored ovog trenutka tuge pojavljuje se i sreća što znam šta ću sa njom ovog trena...

Isplakaću i izbaciću iz sebe svaki atom te tuge...oprostiću i prihvatiću....zahvaliću joj se što  me opet po ko zna  koji put upozorava da sam samo biće na svom jedinstvenom  putu...

i samo sam duša koja voli sve dugine boje....

I znate li šta?...osećam da se tuga lagano udaljava, kao oluja koja je prošla ali nije kao ranije ostavila pustoš iza sebe koji  se danima  morao zaceljivati...

Svaka duša ima svoj sakriveni bol samo njoj znan i čvrsto verujem  da smo na ovom  svetu u ovom  obliku da  bi  naučili lekcije...ali taj bol treba  izbacivati kad naiđe...ne  stidite se  da ga  osetite, spoznate  i nazovete pravim imenom,

 jer će u suprotnom preći u nezdravost našeg tela...

verujte mi...znam šta pričam....

I  evo  već  sad  mojim  mislima razliva se nežna  sreća jer  ću svoje unutrašnje  dete, moju najdražu devojčicu...povesti u divnu šetnju prema belim oblacima i duginim bojama u našem snu...i smejaćemo  se razdragano jer ja sam tu da je zaštitim i volim najviše na ovom svetu...

i  nikad je neću napustiti...dok dišem...

zahvalna sam što  sam pronašla svoj  put primenjujući učenja Lujze Hej uz koja sam  spoznala  svoje  dete u sebi...i hvala  mom ogledalu u  kom se  ogleda iskonski čista ljubav....

Pođite i vi sa vašim  detetom u duši na  miran  i bezbedan počinak...

Zagrlite ga  i pružite  mu svu sigurnost  i ljubav ovog sveta jer  ono  to  zaslužuje....