Drage moje duše….Razmišljam ove večeri o mom životu, o sestrinom životu…o našim životima na ovim prostorima...

Danas je 15.11.20313. dan u kom je smešten trenutak kad sam mogla izgubiti voljeno biće...moju voljenu mlađu sestru ...dan koji je na izmaku jer je oko 10 uveče, ali svaki trenutak u svakom danu je nekome presudan za njegov život i ponekad smo toga svesni a ponekad ne..

Čudno je što imam osećaj da i sad pričam u mislima sa svojom sestrom isto kao i onog momenta kad sam se u današnjem danu onesvestila u čekaonici bolnice ...u momentu kad nisam bila pri svesti nas dve smo malo čavrljale, i bilo nam je lepo i toplo i ušuškano....kao kad smo bile male...Znala sam da je tu uz mene...i da će sve biti u redu iako je fizički bila na petom spratu te bolnice,u koronarnoj jedinici, na aparatima ....kao što je i sad...I ona zna da sam ja uz nju...

Volim je celom svojom dušom jer je poznajem ceo njen život, svaki trenutak od kad je došla na ovaj svet...Zajedno smo prebrodile naše teško detinjstvo, našu tešku mladost u ovoj mnogo teškoj i komplikovanoj zemlji koja je bila naša i kad je bila puno veća i šira...

Godinama unazad sam radila vredno i pošteno sa savešću borca za život, svim svojim bićem, svojim znanjem i profesionalnošću. U svakom svom koraku u poslovnom svetu sam znala da mi je rame uz rame moja sestra..Baš sam ponosna na  nju...Ali svaki put me je do neba zabolelo kad je i pored tolike njene sposobnosti i znanja i ljudskosti bilo samo važno da li ima neku vezu...a ja i pored svog znanja i priznanja na tržištu osiguranja nikad nisam mogla biti ta veza...jer čak i kad si sposoban, i razuman i snalažljiv i analitičan i poštuješ rokove...to baš ništa ne vredi u ovoj našoj zemlji....u ovim našim kompanijama....,osim da dobiješ još više da radiš...

Vrlo je težak osećaj prihvatanja činjenice da u stranim kompanijama vredi pravilo da ne može neko da dobije šansu jer Bože moj sestra radi tu..Vremenom,  a posebno zadnjih mesecimoja sestra i ja došle smo do zaključka (posle silnih konkursa na kojima je prosto bila idealna za posao, ali ih ipak nije dobijala da bi imala bar koliko toliko sigurnu platu da hrani pošteno svoje dvoje dece....) da je jedino moguće da jedna od nas više ne radi u osiguranju...

Taj odlazak jedne od nas je nešto neminovno što se već mesecima provlači kao neizgovorena misao....ali nikad nisam posmislila, a definitivno nije ni niko od vas da to bude odlazak na onaj svet...Uvek je bolje izabrati odlazak u veliki svet...da bi eto bila izbrisana prepreka...da eto nekom sestra ne radi ili je radila u istoj kompaniji....Nisam više uverena da je uopšte ikome kome bi rebalo to BITI važno i BILO važno...

Trebalo je BITI važno da su te dve sestre podjednako ljudi, podjednako dobre u svom poslu i podjednako sve što je jednostavna činjenica biti dobra duša....

Drage moje duše ovaj moj post je pun bola ove večeri.... zatomljenog bola i  krika u sebi ....Krika koji se pridružuje gomili zbog nepravde koja se dešava svuda i u svakom momentu...

Ovo je samo delić knjige koju pišem, i koja će biti satkana i od bola i od tuge i od sreće...i uspona i padvoa svega onog od čega je satkan život (neko bi rekao)....Ali ne ...to nije samo život...to su misli...moje misli koje sam menjala iz trena u tren u ovom danu...i vaše  misli...misli koje je uvek neophpdno zbog nas samih da na kraju budu pozitivne Uvek, na svakom mestu ...u svakom trenu....

Ali da ne bih gutala ova slova u svojoj duši,pa da mi srce strada...reći ću..i napisati..uvek jasno i glasno golu, ogoljenu istinu...

Moja sestra je ne zato što je moja sestra...zaslužila da radi za platu koju zaslužuje, da živi, a ne životari...kao i svi mi...pošto je to neka nezaobilazna prepreka nekome zbog nečega,  ja ću otići kao što sam i otišla iz prošle kompanije da bih joj dala prostor koji zaslužuje...Otići ću i iz ove zemlje samo da ona živi svoj život dostojan nje u ovim čudnim poslovnim krugovima....i sa osmehom, zdrava i punim  plućima...

Ja sam HYL trener sa svetskom  licencom a biću i učitelj i sve ostalo što sam spoznala o sebi....Osećaj mira  i kad uspem  da svojim osmehom i svojom dušom budem tu za vas moje duše kao svetlo na kraju tamnog tunela...jer svetlo postoji....

Hvala svim dušama na podršci, na toplim rečima, na pozitivnim mislima koje osećam ovog trena, a znam da ih i ona oseća....Hvala vam i mnogo vas volim....

Ovih dana naslućujem svesnost za mnoge odgovore  koji su dugo čučali u mojoj duši...

Svesnost duboke istine da čovek je  čovek onda kad je human u svakom pogledu korena reči human..
Znala sam to i ranije, živela sam sa tim,  nagledala se stanja i situacija posledica i humanosti i ne humanosti...kroz svoj  život, kroz rat, kroz tužne slike naše istorije...ali svaki put je uspelo nekako da se zabašuri...da izgleda samo tako..ili možda baš  drugačije...

Ovih dana se sve naziva pravim imenom, i sve se izgovara jasno i glasno...tako su i ne humani ljudi nesvesni svojih izjava jednostavno to što  jesu i što su uvek i bili ne humani ljudi...
Jer dobre duše u koje i sebe svrstavam samo su želeći da u svakom nađu humano i ljudsko, analizirajući njihove šeme i potencijalne razloge ne humanosti tražile drugi ugao gledanja, onaj optimistični u kom  je čaša uvek do pola puna, a ne do pola prazna...ulepšavale i ublažavale ovaj svet i situacije duginim bojama,  toplim osmehom i zracima tople ljudske ljubavi iz njihovog oka...

Uvek kad bi se malo manje osmehivala ljudi koji su se osećali sigurni u blizini mog  osmeha, rekli bi mi Anči molim te nemoj da gubiš osmeh...I ja  sam znala da je to  njihov zov...zov njihovog unutrašnjeg deteta za sigurnošću da sve će biti dobro u našem svetu jer postoje ljudi kao ja...ljudi sa iskrenim osmehom iz duše...

I ponekad me to stalno prisustvo makar  i  kao posmatrača u borbi snaga humanog  i ne humanog umori....i ponekad je moj osmeh setan, i moja ljudska ljubav dovoljna samo za moje unutrušnje dete i moje najdraže...ali to je samo ponekad, možda kao i ovih dana u procesima preispitivanja  našeg trenutka i gde je stigao ovaj svet...ova naša zemlja...

Ali ono  što neumitno znam,  jeste da šta god se dešavalo i do sada, koliko  god bilo isprepleteno  tugom i srećom u  danima bivstvovanja moje duše u ovim dimenzijama...ja sam uvek ono što jesam od mog prvog  trena spoznaje..i samo mogu biti bolja, i  više  humana... i samo više Ja...nikako drugačije...i samo sa osmehom...

Volim vas sve...i humane i ne  humane..jer svako živi svaki svoj tren sa sobom, svestan ili nesvestan...i šaljem ljubav...

Duše moje,zakazujem još jednu šetnju u mom društvu po metodama Lujze Hej...

Šetaćemo prema sopstvenoj unutrašnjosti i razgovor sa detetom u sebi : 
Zamislite sebe kao dete od pet ili šest godina.
Kako se to dete oseća?
Šta mu je potrebno?
Koje utešne i ohrabrujuće reči bi to dete želelo da čuje?
Vaš podsvesni um je zaista memorisao sva pozitivna i negativna iskustva koja ste stekli tokom detinjstva .
 Još uvek zaista postoji u vama UNUTRAŠNJE DETE
Postoje brojna iskustva iz detinjstva koja još uvek deluju u vama

i još uvek su delovi svesnog i podsvesnog uma.

Radionica Unutrašnje dete je predviđena da vam pomogne
da se oslobodite negativnih uverenja 

koja ste stekli u detinjstvu i koja vas jos uvek ograničavaju.
 U isto vreme je i bolna i isceljujuća,u isto vreme otpuštate bolna iskustva i samim tim
lečite svoju dušu.

Psihologija govori na je najveći deo naših predstava o životu formiramo u
periodu između treće i pete godine života,tako da se zaista mora raščistiti
sa nekim starim uverenjima pre nego počnete da radite afirmacije.
Često,nismo ni svesni koliki uticaj imaju na nas jer su smeštene u podsvest
i samim tim su toliko moćne.

 Biće mi veliko zadovoljstvo da se družimo ponovo, ili za neke možda prvi put...

U  subotu 26.oktobra 2013 u 17.00

Prijave kao i pitanja pošaljite na e-mail anica.kabasi@gmail.com

a može  i telefonom na broj 064 61 444 07

Duše  moje najnežnije, najdraže..ono što mi se otkriva iznova svakog dana su toliko lepa

i tanana osećanja sreće u očima drugih ljudi..

Čitala sam puno puta o načinima i mogućnostima spoznavanja sebe,ali radionice su mi otvorile praktične  uvide da sve što sam osećala umem i da primenim ...

Puno puta sam praktikovala u životu ono što Lujza Hej smatra,

a to je da je jedan od najbržih načina da se oslobodite onoga što ne želite,
da to blagosiljate ljubavlju. 

Izgovarala  sam: “Blagosiljam te ljubavlju, oslobađam te i puštam te da odeš.”

I stvarno uspeva i sa ljudima, i sa stvarima, i sa situacijama. 

Toliko sam srećna spoznajom istinitosti da je najbolji način da dobijem ono što želim je da afirmišem. 

Moj Život je tu zbog Mene. 

Trebalo  je samo da zatražim, ali nisam znala kako i na  koji način,
a na početku nisam toliko ni verovala...

a događalo se...iako  ponekad nisam znala ni da prepoznam...

Sad otvorena srca puštam da se dogodi.
Ovaj put metafizike i duhovnosti nije lak. Ali mi smo ljudi novog milenijuma i ere vodolije,

koja, smatraju, predstavlja put u duhovnost. 

O ovim stvarima se odavno zna u razvijenim zemljama u svetu.

To što one počinju da dopiru do naših bića veoma je dobar znak.

Kada sam počela da sebe izražavam, da ispoljavam ono što stvarno jesam, bio je prisutan strah ali je moja potreba za autentičnim izražavanjem i pokazivanjem istine o sebi bio izuzetno jaka. Moj stav je s vremenom sve više postajao “to sam što sam i to ću pokazati svetu oko sebe, ma kako to bilo drugačije od njihovih očekivanja” i svesno sam odabrala da umesto što strah upravlja sa mnom ja preuzmem kontrolu i upravljam njim. Nije bilo lako postupati na taj način ali je doneo veliko olakšanje i osećaj živosti koji se povećavao srazmerno mojoj snazi da delujem u skladu sa svojom istinom ma koliko ona bila čudna, čak neprihvatljiva drugima. Shvatila sam da se toliko trudimo da se prilagodimo svetu oko sebe da potpuno zaboravimo ko smo mi stvarno. Kako sam počela da cenim autentičnost tako su sve više ljudi koji poštuju svoje suštinsko biće počeli da ulaze u moj život i da me svojim primerom ohrabruju u mojim nastojanjima da zaista budem ono što jesam.

Strah od odbačenosti jenjava jer uviđamo da se dešava upravo suprotno od onoga što smo očekivali – prihvaćenost u svakom pogledu! Razlog je jednostavan. Ljudi će da prihvate ono što vi stvarno jeste, a to je mnogo prijatnija osoba od prilagodljivog konformiste koji očajnički pokušava da bude ono što nije.

A ja volim i jesam to što jesam :) 

Drage moje duše,
počele su studijske radionice prezentovane od strane mog bića.
Za vođenje radionica sam obučena po programu Lujze Hej Volite sebe - Izlečite svoj život i svom toplinom svog bića pokazivaću vam na njima kako da ostvarite najvažniju vezu, a to je veza sa samim sobom.
Kroz tu laganu i bezbednu šetnju uživaćete zajedno sa mnom a ujedno pronaći slobodu svog unutrašnjeg deteta, unutrašnju snagu, jasnoću misli i osećanja kao i mudrost da primenite to sve u idealnom momentu za vaše biće.

Tokom radionica možete naučiti kako:
- da vibracija vaših misli bude idealna frekvencija za privlačenje vašeg cilja
- da osvestite izgubljeni kontakt sa sobom
- da savladate veštinu stvaranja svojih ličnih afirmacija
- da naučite kako da odbacite svoje stare i štetne navike koje ugrožavaju vašu komunikaciju s drugima
- da se fokusirate na pozitivan ishod svog problema i lakše usvajate svoje novo Ja
-da osvestite vlastite potencijale i ono u čemu ste najbolji
-da oslobodite stare emocije koje vas koče ka napretku i narušavaju vam zdravlje
-da koristite vrednosti ljubavi, radosti i ličnog izbora
- da otkrijete značaj moći u vama
- da otkrijete izvore svoje vlastite radosti i naučite da kreirate svoju stvarnost

Radionice se održavaju subotom, počinju u 17 h i traju tri sata.

Cena studijske radionice je 50eur

Prva radionica sa slobodnim mestima je 26. oktobar 2013.
(broj mesta je ograničen)

Rezervišite svoje mesto mejlom (anica.kabasi@gmail.com) ili
telefonom na broj 064 61 444 07

Radujem  se zajedničkoj šetnji sa vama

Večeras me uhvatila neka čudna tuga...lagana seta bolje reći....Tokom života hvatala sam se sa njom puno  puta  u koštac, i nekad je pobeđivala ona, a  nekad  ja...

uglavnom je bilo nerešeno...

I pored ovog trenutka tuge pojavljuje se i sreća što znam šta ću sa njom ovog trena...

Isplakaću i izbaciću iz sebe svaki atom te tuge...oprostiću i prihvatiću....zahvaliću joj se što  me opet po ko zna  koji put upozorava da sam samo biće na svom jedinstvenom  putu...

i samo sam duša koja voli sve dugine boje....

I znate li šta?...osećam da se tuga lagano udaljava, kao oluja koja je prošla ali nije kao ranije ostavila pustoš iza sebe koji  se danima  morao zaceljivati...

Svaka duša ima svoj sakriveni bol samo njoj znan i čvrsto verujem  da smo na ovom  svetu u ovom  obliku da  bi  naučili lekcije...ali taj bol treba  izbacivati kad naiđe...ne  stidite se  da ga  osetite, spoznate  i nazovete pravim imenom,

 jer će u suprotnom preći u nezdravost našeg tela...

verujte mi...znam šta pričam....

I  evo  već  sad  mojim  mislima razliva se nežna  sreća jer  ću svoje unutrašnje  dete, moju najdražu devojčicu...povesti u divnu šetnju prema belim oblacima i duginim bojama u našem snu...i smejaćemo  se razdragano jer ja sam tu da je zaštitim i volim najviše na ovom svetu...

i  nikad je neću napustiti...dok dišem...

zahvalna sam što  sam pronašla svoj  put primenjujući učenja Lujze Hej uz koja sam  spoznala  svoje  dete u sebi...i hvala  mom ogledalu u  kom se  ogleda iskonski čista ljubav....

Pođite i vi sa vašim  detetom u duši na  miran  i bezbedan počinak...

Zagrlite ga  i pružite  mu svu sigurnost  i ljubav ovog sveta jer  ono  to  zaslužuje....

Nemamo izbor da biramo vreme u kojem ćemo da živimo,ali imamo mogućnost  da promenimo sve što bi učinilo detinjstvo bezbrižnijim, mladost rasterećenijom

a starost dostajanstvenijom.

Mi ne trebamo da menjamo svet već sami sebe.

To jeste kap u moru postojanja, ali zar  more ne čine upravo te  kapi?

Svakodnevno sam u interakcijama  sa ljudima,na poslu, u prodavnici,
u prevozu, u kući...sa znanim i neznanim...sa  ljudima  i nazovi ljudima
(to bi bila moja ranija podela ljudi), 

pre mog trenutka odluke da krenem u  šetnju koja me od tog dana, pa tako i danas... 
i ove večeri .... i  svakog trena vodi putem osveštenja. 

U šetnji tim putem naučila sam da su ljudi samo svesni  ili nesvesni...ali svi su ljudi...

Činjenica ovog trenutka koja me čini srećnom je da sve što doživljavam
u svojim danima,svi moji otpori bilo da su oni fizički ili psihički uvek vode ka novom, sigurnijem,bezbednijem, lakšem i lepšem danu..

Čini me srećnom što u svakom danu prepoznam osmeh drugih duša...
jer ne možemo dozvoliti da nam jučerašnji bol, današnje teškoće, 
ili sutrašnji strahovi ukradu današnji dan. 

Vrlo  jednostavno .....Ne dozvoljavam..Moj svaki dan je moj i jedinstven...

I danas je u moje trenutke došla  jedna divna duša u  zagrljaj, i iako  je od ranije moja saputnica u šetnji donela  mi je puno novih saznanja o  divnoj  izmeni energije, o tananoj,prefinjenoj i nežnoj energiji ljudskog bića...

Hvala joj...Hvala ti draga moja dušo...

Hvala Ti Živote...

Hvala ovom trenutku  na svima vama čije oči upravo pomno čitaju i ovo slovo...

Hvala vam od srca što ste tu..što postojite, jer vrlo ste jedinstveni kao i ja...

a Život nije ništa više nego što je svako od nas ponaosob...

jer Život je tako lep i  jednostavan....

ljubim vas...